Haarlemmer blog

Ako nekoga uopšte zanima šta se u Holandiji misli o Srbiji, a i o Holandiji, nek čita dalje. Ostali, potpuno vas razumem!

Da li će Holandija biti protiv kandidature Srbije za članstvo u EU sve dok Ratko Mladić ne bude izručen Tribunalu u Hagu? Sledeći tekst iz holandskog dnevnog lista NRC Dagblad, govori da možda čak i ima šanse da "Holandjani primene stav":

http://www.nrc.nl/international/opinion/article2309425.ece/Verhagen_Too_tough_on_Serbia%2C_too_soft_on_China

Inače, ovo je prva kritika krutog stava Holandije o pomenutom pitanju koju sam video u Holandskim medijima za ove dve i po godine od kako sam ovde. Takođe, ovo je prvi put da vidim da se u Holandskim medijima pominje dovoljno otvoreno, iako ipak odmereno i obazrivo, licemerje u holandskoj spoljnoj politici. Na kraju, ovo je prvi put da se Srbija ne pominje samo u negativnom kontekstu.

Međutim, u istom listu Srbija je pre nekoliko dana takođe bila tema. To je bilo onih dana kada je donesena odluka, tj. preporuka, za stavljanja Srbije na "beli Šengen". Kroz primer izvesne Svetlane Seferović koja konačno "neće više da se ponižava", ovaj list daje još jedan rezime posledica ratova na tlu bivše Jugoslavije. Poenta svega je, bar kako sam ja shvatio, u citiranim rečima gospođ(ic)e Seferović:

"Seferovic said she realised the EU's restrictive visa policy towards Serbia was mainly an economic measure. "The last to leave the country could have turned off the lights. The country would have been empty" if Serbs had been free to travel before. But to her it always felt like punishment for a war she was never involved in." (ceo tekst može se naći ovde: http://www.nrc.nl/international/Features/article2303700.ece/Svetlana_Seferovic_gets_a_Dutch_holiday)

Nikad mi neće biti jasni ljudi koji jedva dočekaju da kad pričaju sa strancima napljuju svoju zemlju. Ja sam imao sreće da sretnem dosta ljudi sa različitih strana sveta, i nikada nisam čuo da neko sere po sopstvenoj zemlji kao što to rade urbane "na-na na-na-na na-na" svetske face iz Srbije. Posebno mi je muka od glupave fraze "ko poslednji ode neka ugasi svetlo". Jer niti je Srbija tako užasna, niti je Evropa tako bajna i bezgrešna. A niti će Evropljani da imaju bolje mišljenje o nama ako rkamo sopstvenu zemlju. Naprotiv.

Ostaje nada da će se strasti smiriti, a kontakt se realnošću (po prvi put) uspostaviti kad ljudi konačno krenu masovnije da putuju.

A kada postanemo deo EU, tada će i Verhagen moći da dođe u zvaničnu posetu Srbiji bez bojazni da će se raspravljati o nekoj ozbiljnoj temi. Nego će čovek lepo moći da razgovara, što bi mi Nišlije rekli, o tome "pošto su paprike na pijac".

Ovo je jedan zid u Haarlemu gradu u zemlji Holandiji, u neposrednoj blizini StayOkay hostela.

Pre neki vikend proveo sam idealno subotnje veče - belgijsko pivo i partizanski film na TV-u! Pivo je tu čak nebitno, ali film koji sam gledao diže iz mrtvih i leči kapitalizmom zatrovanu dušu.

Radi se o filmu Force 10 from Navarone, koji je kako se može pretpostaviti nastavak legendarnog The Guns of Navarone. Ponovo pratimo poznatog nam junaka Majora Melorija, samo ovoga puta u tumačenju Roberta Shawa umesto Gregory Pecka, sa novo družinom koja obuhvata jednog mlađanog poručnika (Han Solo, dovoljno je reći samo to), stručnjaka za eksplozive (Edward Fox, čovek koji još od filme The Day of the Jackal ima moj bezgranični rispekt) i tamnoputog narednika (Apollo Creed,  Rockyjev najbolji drug). Znači ekipa samo takva. Međutim to nije sve. Njihov zadatak je da se povežu sa "Partizanima Maršala Tita" i da dignu u vazduh jedan strateški važan most kako bi sprečili ofanzivu Nemaca i spasili brojne partizanske živote. Pored toga postoji i tajni zadatak - među partizanima je izdajnik, a major Melori mora da ga pronađe i ubije. A izdajnik je ko? Franco Nero!!! A da sve to ne ide baš glatko pobrinuce se Nemci i posebni četnici, najčešće na konjima, čiji je komandant kapetan Dražak (!?) koga glumi - Richard "Zuba" Kiel. Kad sam još to video, shvatio sam da ovaj film definitivno ulazi u mojih Top 10 WWII filmova.

Pored fenomenalnih glumaca, film obiluje i moćnim momentima. Jedan od najjačih je pojava neka 2 četnika kojima se ne može videti lice jer su im glave potpuno obmotane nekim belim zavojima. I tako gledaš film i posmatraš prirodne lepote naše bivše domovine, kad odjednom iz skrovišta provire ova dva like. Jezivo! Takođe je jak momenat i kada jedan klinac, pošto je primetio neku nepravilnost, odmah o tome obevesti (na srpskom) komandanta Zubu četnika, a posle toga ga još i moli (takođe na srpskom) da ga ovaj, kada uhvate partizane, pusti da malo puca. Valjda dete hoće da malo ubije nekog. A Zuba mu kaže - Ha, ha, ha! Bićeš ti dobar ćetnik. :D

Film je zaista sniman u Jugoslaviji i to se prepoznaje odmah, u prvim sekundama filma, čim se po prvi put ugledaju pejzaži koji čine pozadinu zbivanja. Pored toga zanimljivo je i da su u mnogim scenama za statiste korišćeni najverovatnije vojnici JNA, koji su mnogo smešni.

Force 10 from Navarone nije zajebancija. Ovaj film je definitivno dao vezu između jugoslovenske revolucionarne kulture (partizanski filmovi, JNA, Tito ...) i zapadne pop kulture (Star Wars, Rocky i James Bond). Pored toga vratio mi je veru u holandsku televiziju. I šta još da kažem? Preporuka do neba! Obavezno pogledati!

* * *

Prošle nedelje išao sam na kurs iz kriptografije. Većinu predavanja nam je držao jedan ugledni profesor sa jednog uglednog holandskog univerziteta. Zaista je bilo osveženje videti da je profesor u stanju da jednu materiju kao što je kriptografija, koja je veoma vezana za matematiku i veoma suvoparna, predstavi na zanimljiv način. Tako nešto na fakultetu na kome sam studirao i kasnije radio spada u domen "života na Marsu".

S druge strane, ovaj lik je imao neke gafove, kao na primer:

- Kao što vidite, ruski jezik ima vrlo nisku međukorelaciju glasova, slično nasumičnom tekstu, tako da može da se kaže da je ruski jezik zapravo nasumičan jezik (random language). Kad sam ovo video shvatio sam zašto nikad nisam mogao da naučim ruski.

- Ukoliko želite da kao država kupite kriptografski sistem ili algoritam od neke druge države, uvek postoji rizik da mogu tu da ubace neki backdoor. Sa Izraelom možete biti sigurni da će to da urade.

Pored toga komentarisao je nešto i na račun Belgijanaca, ali to je ovde kao "dobar dan".

* * *

Prošlog vikenda probali smo u svetu veoma cenjenu, ali za srpska čula nedovoljno poznatu portugalsku kuhinju. I nismo se pokajali. Prvo smo jeli neki portugalski tapas, koji je bio miks plodova mora, ribe, pršute i portugalske verzije čoriza. Posle smo jeli ribu koja je bila fenomenalna, naročito ta koju sam ja naručio - kuvana u posebnom sudu, u pradajz sosu sa kozicama i školjkama. Muito bem! A ni vino nije bilo loše. Ovo je možda najbolji obrok u kafani od kad smo došli u Holandiju.

* * *

Prekjuče Holandija nije bila dosadna kao obično. Posle jedne dojave holandska policija je uhapsila sedmoro ljudi, osumnjičenih da žele da izvedu teroristički napad u Amsterdamu (naravno civilni ciljevi su bili u pitanju). Odmah se digla velika prašina jer je navodno jedan od uhapšeni u vezi sa jednim od likova odgovornih za teroristički napad na železnicu u Madridu 2001. Međutim, ispostavilo se da čak i da je bilo pripreme takvog napada u Amsterdamu, ovi ljudi s tim nemaju veze tako da su pušteni.

Međutim, to što se ispostavilo da ovo sedmoro ljudi sa terorističkim napadom nema nikakve veze zapravo je potpuno nebitno. Ono što je bitno je da je holandska policija odmah po hapšenju, a pre bilo kakve istrage, brže bolje požurila da javnost obavesti da su osumnjičeni Marokanci.

Šta je to polder?

Najjednostavnije rečeno, polder je komad zemlje koji je "otet" od vode. Polder se pravi tako što se prvo oko nekog močvarnog zemljišta izgrade nasipi, zatim se pored nasipa iskopaju kanali, a zatim se iz tog omeđenog zemljišta u te kanale ispumpava voda. Na taj način zemljište se isuši, i zato malo slegne, zbog čega je njegov nivo uvek malo niži nego nivo vode oko njega. Polderi su veoma karakteristični za Holandiju. Zbog njih je Holandija Nizozemska.

Na primer, grad u kome radim nalazi se u jednom polderu.

Šta je to "polder model"?

Polder model je sistem odlučivanja, zasnovan na konsenzusu predstavnika vrlo često potpuno različitih misljenja, ideologija, stavova, verovanja ... Takav sistem delanja navodno je karakterističan opet za Holandiju, zbog čega je i dobio takav naziv.

Eto to je polder model. U teoriji.

A u praksi? E tu je malo drugačije.

Polder model u praksi znači da se za jedan posao, za čije obavljanje su odgovorne recimo dve osobe, onemogući da te dve osobe donose odluke ukoliko pre toga nemaju seriju dugih sastanaka sa jos milion ljudi, od kojih ni jedan od tih milion ljudi nema predstavu o čemu se u tom poslu zapravo radi. Cilj je da se svačije misljenje čuje i da se dođe do zajedničke odluke. Na taj način se potroši nenormalno mnogo vremena, odluka se ili ne donese, ili bude potpuno pogrešna, potroše se živci onih koji su u svemu tome učestvovali protiv svoje volje, i što je najbitnije - odgovornost se prividno raspodeli na veliki broj ljudi, tako da svako na kraju može da kaže da on nije odgovoran za donošenje odluke. Da bi bio uspešan u ovom načinu rada, potrebno je imati sposobnost "pokrivanja sopstvenog dupeta", pošto činjenica da nisi odgovoran za donošenje odluke, ne znači da nećeš biti odgovoran za eventualni neuspeh samog posla.

Na primer, ja radim u jednom polder modelu. I plus se osećam kao polder.

Ja živim u Holandiji i ne znam holandski. Međutim, pre nekog vremena sam rešio da prestanem da budem mamlaz i da konačno naučim jezik zemlje u kojoj živim, radim i plaćam porez. Štaviše, rešio sam i da, dok se to ne desi, intenzivno pratim holandske internet vesti na engleskom jeziku, i da bar budem u toku sa najvažnijim događajima u zemlji. Računao sam da ovde bar nema toliko gluposti kao u matici mi.

Kad ono ...

Prva vest (koja me je iznervirala)

Ono na šta još uvek ne mogu da se naviknem i šta mi nikako ne ide u glavu je zašto u ovoj zemlji prodavnice rade tako j...no kratko. Zašto? Radno vreme je od 9 do 5 ili 6. Nekada čak i kraće. Za radnog coveka, kao što sam ja, za sve što mu u životu treba ostaju šoping posle posla u četvrtak, kada su prodavnice otvorene do 9 uveče, i subota. To baš i nije neka velika pogodnost, pošto onda svaka kupovina, čak i neke najobičnije sitnice, treba da se posebno unapred planira.

Ali tu postoji još jedna pogodnost - jednom mesečno u većini gradova prodavnice su otvorene i u nedelju. I sad, tu je za neke ljude problem. Gospoda socijalisti i hrišćanski fundamentalisti traže promenu Zakona o trgovini nedeljom. Preciznije, tvrde da se dosadašnji zakon, čiji je kako kažu jedini cilj bio da se omogući rad prodavnica samo u onim delovima gde ima dosta turista, zlopotrebljava. Zli ljudi pronašli rupu u tom zakonu i otvaraju prodavnice i nedeljom u čak svakom trećem gradu u Holandiji(!!!), i omogućavaju da drugi zli ljudi, kao npr. ja, novac troše umesto da ga štede.

Za ove druge, hrišćanske fundamentaliste, jasno mi je zašto se bune. Oni smatraju da nedeljom ne bi trebalo niko da radi. Tako ih uči vera. Ovi prvi, socijalisti mi nisu jasni. Da li je u pitanju neki trip o izrabljivanju radnika, ne znam. Inače izgleda da se i jedni i drugi slažu da žene u ovoj zemlji ne treba da rade, tako da mogu da obavljaju svu neophodnu kupovinu tokom nedelje. A verovatno, ukoliko se sve lepo isplanira, ni ta subota nije potrebna.

Druga vest (koja me je zapanjila)

Holandski Ministar unutrašnjih poslova, kaže da ljudi previše olako shvataju nepogode! (Ne znam samo kakve.) Zbog toga, dotični ministar svima nama preporučuje da kod kuće imamo pripremljenu opremu za napogode. U obavezni deo te opreme spadaju:

- Tranzistor na baterije podešen na dežurnu stanicu za slučaj nepogoda (!?) i rezervne baterije.
- Baterijska lampa i rezervne baterije za istu
- Kutija za prvu pomoć sa uputstvom
- Šibice u vodootpornom pakovanju
- Sveće
- Topla ćebad
- Komplet alata
- Pištaljka

Ministar je naveo i dodatnu opremu od koje bih pomenuo samo konzerve hrane za 3 dana, i vrhunac:

3 litra vode po osobi po danu, za 3 dana !!!

Evo i linka na vest i komentare.

Čovek se onda nužno pita o čemu priča ovaj čovek. O kakvim nepogodama? Prirodnim ili možda o ratu? Mislim, upravo se desio ovaj finansijski kolaps, pa čoveku dođe da se zamisli.

I posle Ivica ne valja ;)

Kao i uvek, kasnim s poslednjim postom, tako da priča o mom poslednjem putovanju više nije ni aktuelna. Već razmišljam o novom letovanju :)

Ovog puta bili smo na letovanju ne Siciliji, ali smo se vratili toliko davno, da je moja žena stigla da skokne i do majke Srbije u međuvremenu. Bilo smo u mestu po imenu Ćefalu. To je jedan mali gradić na severnoj obali Sicilije nastao još kada su Grci naseljavali ovo ostrvo. Nego da ne pričam mnogo o istoriji i geografiji, navedeni link i stranica na Wikipediji će zainteresovanima reći više.

Slede najjači utisci.

Hotel – Prvi utisak. Spolja ne tako loš, ali je unutra bio prilično katastrofičan. Podestio me je na naše stare socijalističke hotele koji su recimo osamdesetih bili pojam, a sada su jadni. Mada je bilo veoma čisto – peškire su na primer menjali svakog dana. Hrana je bila katastrofa osim nedeljom kada je bilo veče sa Sicilijanskim specijalitetima na Švedskome stolu (sreća da nije bilo obrnuto), a na stolu sve ljepota do krasote. Najgore vezano za hotel ipak je bilo što je bio "tričava" 103 stepenika udaljen od plaže (na 40 stepeni, moj bato), i neka 3+ kilomet(a)ra udaljen od Starog grada. Katastrofa.

Večernja zabava u hotelu – To je bilo svecki. U hotelu je radila grupa animatora koja je svakog dana i večeri pripremala zabavni program. Dnevni program je bio na bazenu, i ne znam kakav je bio pošto smo išli na plažu preko dana, ali je večernji program zato bio ludilo. Morali smo da ga koliko toliko ispratimo, pošto je Stari grad bio daleko, a i ja nisam bio lud da baš svaki dan prelazim 100 stepenika više od 2 puta. Pored toga animatori su bili zaista veoma fini, posebno kada su se igrali s decom, a i imali su neku spontanost koja je činila da čovek ipak ne poželi da se obesi. Međutim, najveća zvezda svake večeri bio je – hotelski pevač!

A kakav pevač? – Itekakav! Upravo onakav kako svaka žena zamišlja Italijana – lep, zgodan, crna nauljena kosa, taman ten i svilena košulja nehajno raskopčana do srca. Imidž – Riki Martin! Muzika – "sintisajzer"! Atmosfera – lajt šou. Glas "italijanski" promukao, a pevački stil – nešto između Tota Kutunja i Vlade Georgijeva, uz blagi, ruku na srce ne tako česti, prizvuk Ken Lee (i toga da se podsetimo). Ali, dečko ne samo da dobro izgleda, peva i svira, nego je i DJ. U toj ulozi puštao je raznorazne bljuzge iz osamdesetih i devedesetih koje sam srećom uglavnom zaboravio, dok je od novijih stvari tu bilo samo nešto iz Poljske (!) novije zabavnjačke produkcije. Ali! Jedan zvezdani DJ-trenutak su svi, svake večeri željno isčekivali:

Pesma Y.M.C.A. - koja kada počne svi gosti iz bašte ustaju na noge lagane, sklanjaju stolove i stolice i prave prostor na podijumu za igru ispred bine, dok na binu izlaze nekolikopasusaranijepomenuti animatori i kreću sa koreografijom. Publika to sve prati i beskrajno uživa. Kad sam prvi put to video nisam mogao da verujem da sam uopšte blizu nečega takvog. Posebno kada se masovnom plesu priključila i moja draga. Ali šta da se radi. Uz vino sve ide lakše, jer je u njemu osim istine, takođe i dobro raspoloženje. A i cela ta ekipa mladih koja je radila na našem dobrom raspoloženju je bila zaista fina. I to kažem bez trunke ironije. Saživeli smo se nekako.

Požarevljani – Kako to obično biva, već prvog dana sreli smo zemljake u hotelu. Četiri porodice iz Požarevca, svaka sa po dvoje dece, doputovali su na Siciliju kolima, pritom prošli celu Italiju, svratili usput kod prijatelja na par dana, a tokom boravka obišli celu Siciliju. U povratku je trebalo da svrate i do Rima, opet na par dana. Još mi čovek kaže kako to nije ništa. Na prošlom letovanju su obišli pola Francuske i Španije. Za sledeću godinu planiraju Portugal i Severnu Afriku. Ta energija me je oduševila. Ja sam sada još i dobar, promenio me je život među Lalama. Ali kad se setim kako sam samo kilav nekad bio...

Pogled sa naše terase – predivan, očaravajući, lek za dušu. I pogled na pučinu, a posebno panorama Starog grada.

Pogled sa plaze na stari grad

Prvo kupanje – Ono je najvažnije. Kad se na letovanju prvi put potopim u more, ono iz mene izvuče svu nervozu i lošinu koju sam poneo iz "mesta stalnog boravka". Zaista lekovito. A i podmlađuje

Stari grad – Ono što je lepo kod Italijana je što se trude da svoju obalu ne "siluju" izgradnjom što većeg broja što većih hotela, kao što to na primer rade Španci. Zato u Italiji postoje gradići koji sada izgledaju gotovo isto kao što su izgledali pre 100-150 godina. Gotovo netaknuti. Takav je i Ćefalu. Od znamenitosti koje treba videti tu je Duomo, crkva iz romanskog perioda na centralnom gradskom trgu, koja dominira panoramom grada, Rimsko kupatilo, pored koga je i odlican restoran (Il Covo del Pirato) i brdo, Rocca (u prevodu "stena") na kojem se nalazi staro utvrđenje iz vremena kada su Siciliju naseljavali Arapi i ostaci antičkog grčkog grada. Na Stenu se nismo peli, jer nismo želeli da na tom putu ispustimo plemenitu dušu, pošto nije baš da nije visoko, pa još i vrućina kad se doda... A i dovoljno nam je bilo stepenica svakog dana. Inače neki Bed & Breakfast ili još bolje apartman u starom gradu je definitivno najbolja varijanta za smeštaj u Ćefaluu.

Stari grad oko 3 popodne

Lipari i Vulkano – Išao sam na izlet na ostrva Lipari i Vulkano. Ova ostrva spadaju u grupu Eolskih ostrva koja se nalaze severno od Sicilije. Vulkanskog su porekla i neverovatne lepote. Ja sam za njih čuo iz filma Nanija Moretija Intimni dnevnik (Caro Diario) i kada sam već bio tu, morao sam da ih vidim. Na Liparima sam išao na turu oko ostrva, na kojoj sam jeo Liparsku brusketu (jednostavna za pravljenje – prepečena kriška hleba, na koji se stavi smesa koja se sastoji od maslonovog ulja, susenog paradajza, paprike, belog luka, maslina, kapara i ko zna kakvih sve još čuda), koja me je potpuno oborila s nogu. Sigurno jedan od najboljih ukusa u mom životu. Posle degustacije nisam hteo da pijem vodu da bi mi njihov ukus ostao što duže u ustima. U gradu Lipari sam obišao i spektakularnu tvrđavu koja se izdiže iznad grada. Vulkano je bio zanimljiv zato što se radi o ostrvu sa aktivnim vulkanom, zbog čega se, naročito krajem jula u 3 popodne kad smo mi tamo došli, čovek oseća kao da je u paklu. Paklena vrućina i miris sumpora. Tamo sam bio na plaži sa crnim vulkanskim peskom (kako se samo to upeče na suncu, majko mila), gde sam video

Jedan par Rusa – Klasičan skorojevićki par Rusa. Došli su na plažu namontirani kao da su krenuli u večernji izlazak. Ruskinja, maksimalna, onako kako samo to Ruskinja može da bude. Rus, nabildovana cepanka, onako kako samo to Rus, i možda još Srbin, može da bude. Kad su došli, Rus je skinuo svoju košulju sa dugim rukavima i bele pantalone i otišao da se bućne. Posle par minuta je izašao iz vode, uzeo aparat i foto sešn je mogao da počne. Ona pozira, a on je slika. I tako u beskraj. A i stvarno, ukoliko nemaš neke super slike sa letovanja, kao da nisi ni išao.

Lipari: Belvedere Quattro Ochi

Da pomenem i hranu:

Aranćina –Tipični Sicilijanski specijalitet. To je pržena loptica od pirinča, veličine jedne srednje velike pomorandže (zato i arancina, tj. mala pomorandža). Može biti punjena različitim filovima, od mesa, povrća, sira. Meni je omiljena bila al burro, koja je filovana sunkom, puterom i sirom. Onako, baš masno i jako. Ne bi loše prošlo u Srbiji.

Kolači – Fantastični!!! Mislim, sladoled je isto fenomenalan, ali to sam i očekivao. Ali kolači su me izbezumili. Žao mi je samo što ih nisam slikao, onako na gomili u poslastičari, pošto su i praznik za oči.

Što se ostalog tiče, sve je bilo standardno. More je bilo toplo i lepo, kako i dolikuje Mediteranu. Hrana odlična, kao što svi znaju. Riba, pasta, rižoto i druge perverzije. O espresu da ne pričamo (pitao sam i za ekspreso ali kažu da nemaju). Organizaciono su, međutim, dosta slabiji od Španaca, tako da nisu nešto mnogo turist-frendli. Ja sam na primer sat vremena tražio da kupim suncobran (koji su mi istog dana nešto kasnije ukrali). Da ne pričam da smo jedva našli internet kafe u kojem smo posle morali da čekamo 45 minuta dok smo došli na red. Mada su sve to minorne stvari. Jedino za čime žalim je što od Sicilije nismo baš videli onoliko koliko sam hteo, jer nam je svaki dan bio naporan zbog tih j...nih stepenica. Ali eto razloga da se tamo vratimo jednog dana. Nadam se na duže.

I kuriozitet za kraj:

Ćefalu je mesto gde je sniman film Cinema Paradiso.

Za one koji ne prate, redovno ili uopšte, BoingBoing, evo šta sam tamo ovih dana našao (mada ni ja nisam neki česti njihov posetilac, ali eto zavedoše me mladog). Naime radi se o džinovskoj maketi Šangaja iz 2020. godine. Maketa se nalazi u Šangajskom Muzeju urbanizma, a njena površina je nešto veća od 100 kvadratnih matara što je, kako kažu, čini najvećom maketom jednog grada na svetu.

Evo i linka.

Dakle ovako bi Šangaj trebalo da izgleda za 12 godina, ukoliko sve ide po urbanističkom planu. Strašno! Onoliki grad da svedu na nešto više od jednog ara...

Ja se inače vratih s letovanja. Beše pomalo teško na vrućini, ali jao što je teško na ovoj kiši i naoblaci! Uf, srce mi ostade na Siciliji.

Pre par meseci kupio sam iPod nano. To zaista jeste jedna fina i korisna spravica (a i dizajn je vrlo fensi), ali to je već sve poznato i to nije moj glavni utisak. Glavna stvar koju sam shvatio za ovo kratko vreme korišćenja iPoda, mahom u javnom pervozu, je koliko je moj prijatelj Toni bio u pravu kada je rekao da je najvažnija stvar vezana za iPod generalno, što je naterao ljude da ponovo počnu da slušaju muziku. To za mene važi 100%! Muziku skoro da nisam slušao godinama, osim povremeno kad ulovim nešto na radiju ili neke em-pe-trojke sa kompjutera(mada ipak nisam postao jedan od onih što slušaju "muziku s kompjutera"). Međutim, sada se to potpuno promenilo. I tu se ne radi samo o slušanju muzike na putu do posla i nazad (cirka sat i po´ dnevno, malo li je), nego sam ponovo počeo da razmišljam o muzici i ponovo počeo da volim muziku. A to mi se nije desilo odavno.

Tako razmišljajući, setio sam se jedne stare muzičke emisije. Išla je u okviru jednog od onih noćnih programa, mislim da je u pitanju bio sarajevski Noć i Dan, a emisija se valjda zvala Rock Telegram. Stila i sadržaja emisije se ne sećam baš dobro. U to vreme sam bio još klinac i nisam baš puno znao o muzici (kao da sada znam), a koliko se sećam nisam baš često bio zadovoljan muzičkim izborom autora emisije. Međutim, u sećanju su mi ostala dva priloga.

Prvi je bio o grupi Joy Division, koje u to vreme još nisam slušao. Tada sam video arhivski snimak njihovog TV nastupa i izvođenje pesme "Transmission", sa sve psihotičnim plesom i scenskim kretnjama Iana Curtisa. Naravno da sam ostao bez teksta.

Drugi prilog koga se sećam bio je o grupi čija mi muzika u tom trenutku ama baš ništa nije značila. Ono zbog čega sam ih zapamtio tada bio je njihov pevač, za koga mi se tada činilo da je najružniji čovek na svetu. Bio je očigledno pijan, a dok je pevao nekako se odvratno kezio i njištao, zbog čega mi je bukvalno ličio na konja. Po tome sam ga najviše zapamtio. Naravno, nekoliko godina kasnije grupu sam zavoleo.

Pevačevo ime bilo je Shane MacGowan, grupa je naravno bila The Pogues, a pesma "If I Should Fall From Grace With God" sa istoimenog albuma ove grupe. Pa da se podestimo.

"If I Should Fall From Grace With God" je takođe album koji svaka poštena kuća mora da ima ;) Ili da posluša na www.b92.fm.

Dakle, iako treba da oslabim, i dalje sam opsednut hranom. Povoda da mislim na hranu uvek ima, a najsvežiji je onaj od juče – kolega Francuz je bio na odmoru u svojoj domovini i odande doneo Foie gras. To je najjednostavnije rečeno guščja ili pačja pašteta koja je onako, čvršća od pašteta na koje smo mi navikli, plus malo pliva u masti. Mon dieu! Fenomenalno. Pravi se od jetre perthodno kljukanih ptica, tako da je priča o proizvodnji malo gadna (Ima i grupa koje se bore da se ovaj delikates zabrani, jer je prizvodnja nehumana i surova), ali meni je na žalost taj ukus u dalje u mislima. Inače čuo sam da se slična stvar proizvodi i u Mađarskoj, kao i kod nas u Vojvodini, samo do sada nisam imao čast da to proverim.

Pored foie gras, Francuz je doneo i plavi (što bi neki rekli "buđavi") kozji sir (Mon dieu!) i neku kobasicu koja je bila fina, ali ni primaći prethodno pomenutim čudesima. Rispekt za Francusku!

Što se francuske kuhinje tiče, na televiziji sam video jedan fenomenalan recept. Radi se o nekoj pečenoj živini, za koju bih po veličini bih rekao da je kokoška ili patka. E sad, fora je čime se ta živina puni pre pečenja. Puni se mešavinom seckanih kobasica, slanine, mlevenog mesa, pečuraka raznih (između ostalog i tartufa!), jaja, pavlake (creme fraiche) i začina. Kad se sve to izmeša i utovari u kokicu, onda se ista namaže senfom, a zatim se preko nje stavi i poneka kriška putera. Na kraju se sve to se pohrani u rernu. Mon Dieu! Mon Dieu! Mon Dieu!

* * *

Moje kulinarsko umeće naravno nije ni približno na ovom nivou, ali se evo setih da sam skoro spremao ribu i da je bilo prilično dobro. Doduše moja žena nije bila nešto mnogo zadovoljna pošto je bilo dosta kostiju, ali je zato tatino zlato sve smazalo i tražilo još.

Jednu od riba sam slikao pre pečenja. Podsetila me na nekog:)))

Alien